МАТУРАНТИ

ПИСМО ГЕНЕРАЦИЈИ 2016.

Предуго сам одлагала писање овог писма, али не зато што нисам знала шта да напишем или како да резимирам бурне четири године нашег школовања, већ зато што би писање истог значило суочавање са безбројним обавезама и одговорношћу. Колико год били зрели и колико год мислили да смо велики, још увек не желимо да постанемо одговорни. Не желимо да се претворимо у оне људе у оделима који трче као муве без главе са актовкама у десној руци. Али живот не мора бити такав.
Док седимо овде, у истој оној просторији у којој смо дочекани пре четири године, имамо исти осећај узбуђења сједињен са страхом. Једина разлика јесте што нам тада професор Дамир није припремио никакав програм. Али и без тога, ми смо усхићено упознавали ходнике и тражили који предмет се налази у којој учионици. У тим учионицама и ко није желео нешто је научио. У тим учионицама на крају сваког предавања би се чула стара добра „Дал’ вам је то јасно?“, а ми као програмирани климамо главом, а у ствари мислимо да ли смо слушали о трепљарима или о дупљарима, шта су синус и косинус, зашто морамо да знамо деклинације латинског и немачког кад је доста и Ich bin, и напокон хоћемо ли икада сазнати ко су ти фамозни, али ништа мање битни, Пера Перић и Сима Симић.
Колико год учили и колико год били сигурни у своје знањеувек ћемо стрепети од наоштрене хемијске спремне да удари рецке по дневнику на часовима физике. Али онда заборавимо на страх када се запитамо како то хемијска може бити наоштрена. Сетите се само колико је градива логике било нелогично. Напрегнута свака мождана ћелија, чак и сваки нерв у нади да схватимо. „Ми мислимо оно јесте, а оно богами није“. И тако све у круг. Колико су само љуте битке биле око оправданих и неоправданих, да ли је сваки оправдани заиста оправдани изостанак? Наравно да јесте, то је само блага драматизација наизглед монотоних школских дана. Али нисмо само изостанцима убијали монотонију. Често би збијали шале које би се касније безброј пута препричавале. Шале које никоме не шкоде већ само на добро слуте.
Оно што бих желела да истакнем у овом писму генерацији рођеној 1997. године, јесте да могу само да претпоставим како се свако од нас тренутно осећа : са неизвесношћу дочекујемо сутрашњицу, са страхом прилазимо књизи  и тражимо миран сан у бесаним ноћима. Оно што бих такође желела да истакнем јесте да иако нисмо били сложни, бар смо по нечему јединствена генерација: бранили смо своје ставове, помагали када је било потребно, били пријатељи и пре свега људи, и признали ви то или не, гимназија је много допринела томе. А мени, мени је само криво што никада нисам заспала на часу, јер волела бих да сам тренутно главе наслоњене на клупу заспала као сви срећни на једном од тих часова и да ово није крај, већ само почетак.

Невена ПОПОВИЋ IV4

 

 

ПИСМО ГЕНЕРАЦИЈИ 2014.

Драги моји,
Ова слика и овај призор ме подсетио на први септембар 2010. године, кад смо се први пут, онако изгубљени у мору снова и бици изђу прошлости и будућности, срели у свечаној сали. Били смо уплашени пред изазовима који су нас очекивали, амбициозни и истрајни у жељи да се што боље докажемо и савладамо све препреке. Сећам се јасно сваког детаља тог кишовитог јутра. Канила сам, успут покисла, и чинило се да је већ све кренуло по злу. Црно-беле фотографије директора са зидова су ме злослутно посматрале, симпатични брко је држао говор добродошлице, а професор музичког је имао љубичасте пертле.
Сећате ли се ви, ви што сада седите испред мене, ви који чините део мојих најлепших успомена, сећате ли се како смо се упознали и овако блиски постали? Сећате ли се како смо били деца, једни другима чудни, привлачни и одбојни, како се вршило много селекција и промена? Овде је заиста било свега, личних победа, пораза који су нас терали да будемо бољи, легендарног бежања са часова и хватања места у Кућерку. Ходници ове школе памтиће бројне догађаје, смех, сузе, нове љубави, погледе. Све ће то остати дубоко укорењено у њену постојаност чинећу је богатијом за још једну генерацију коју је изнедрила. Ево, сада и ми постајемо историја и напослетку оно што је најбитније јесте шаренило успомена и осећања која нас везују за вај период.
Оно чега ћу се највише сећати јесу бројни лапсуси уеника и професора које сам помно бележила, заједнички излети, ноћни проводи, окупљања после школе и гатања у шољу, тих склапања пријатељстава у току бежаније са часоваи провереност крилатице ''пријатељ се у невољи познаје''. Сећаћу се ''Аустралије, одвојеног реда у учионици физике који је с правом назван тако јер описује нашу изгубљеност и отуђеност на тим часовима, затим жељног ишчекивања последњег звона и наравно, четвороцифреног броја изостанака који су се мерили хиљадама и ишараног дневника, по коме ће нас вероватно и највише памтити.
Била сам далеко и већ сам окусила осећај тога како је бити бан Гимназије, бити сам у потпуно новом окружењу и кретати од нуле, где није разредног да те провуче и других да те дигну када паднеш. И у најтежим тренуцима, поред моје, рођењем стечене породице, највећу подршку ми је пружала породица коју сам сама одабрала, гимназијалска породица. Постали сте мој пример сложности, људскости и толеранције.
Не кажем да није било ружних тренутака, било је, итекако, непријатних, понижавајућих ситуација које би изазвале горчину и кнедлу у грлу данима. Но, гимназија је једна припрема за самосталан живот, који свакако није идеалан. Немојмо рећи да жалимо  и за чим. Прошло је много лепих и мање лепих тренутака, али на крају, кад је рачун сведен, све се опрашта. Сада, као зрели људи понећемо прегршт успомена за цео живот. Понећемо љубав, пријатељства и знање, делове који нас чине и постају наше водиље у животу. Морамо бити јаки и храбри да иступимо пред светом и гласно кажемо своје име,презиме и порекло којим се треба поносити јер ће нас пратити где год да се нађемо.
На крају, желим да сви нађете пут до своје среће, да пратите своју звезду и не посустајете никад, желим вам да сада, када званично изађемо из ове школе,  оставимо један  део себе, једну циглу у зиду ове зграде. И да се заувек сећамо само оног лепог што смо проживели овде, јер људи као ми не могу бити злопамтила.
Желим да се за неку деценију опет окупимо са најлепшим епитетима, звањима лекара, уметника, адвоката, песника, спортиста, војника,и да се, као остварени и срећни људи, са носталгијом присећамо школских дана.
ЖИВЕЛА ГЕНЕРАЦИЈО '95!

 

Илма Китивојевић, IV-3

 

 

ПИСМО ГЕНЕРАЦИЈИ 2013

Оно што бих, заиста, желео да урадим сада, пред овим уваженим скупом, јесте да заспем сваког од вас похвалама, искреном захвалношћу за четири године радости и ненаивног бивствовања у овим просторијама наше драге породице. Саживели смо се са душама различитих релација. Било је ту добрих људи, позитивних, паметних, генијалних, искрених, али и оних мање искрених. Раздраганих за живот, за учење, за дружење. Раздраганих и за бежање, или како то неки називају елегантно напуштање. Нисмо се предавали суровој свакодневници, држали смо се заједно. Нисмо се дружили ради користи, већ због осмеха и задовољства. Нисмо се ни свађали јер се мрзимо, свађали смо се из добронамерности. Нисмо ишли у школу да поједемо ужину, већ како би нешто заслужили. Заслужили да живимо животом бивших гимназијалаца. А остаћемо овде као силуете које ће кружити ходницима, једва се пењући уз степенице и гурајући се да заузмемо место у Кућерку, попијемо кафу и гледамо у шољу. Занимљиво.

И данас, ми смо матуранти, они прави са дипломама у рукама. Они којима се диве прваци, знатижељно их посматрају другаци, а љубоморно гледају трећаци. Поносни смо. Не на оно шта смо, већ на оно ко смо постали за ове четири године: људи! А ова диплома није тако обична и мала тековина. То је доказ, званично оверен документ, којим се нама признаје зрелост.

Кажу да је ово био најбезбрижнији период нашег живота, да ћемо памтити и да ћемо својој деци препричавати. Кажу да ће нас и будуће генерације памтити, говорити о нашим несташлуцима и сложностима. Кажу и да ће нас професори помињати. Не, можда неке, оне најупечатљивије, али за њих ми ћемо увек бити та генерација, јединствена по пена парти, по мајицама са јасним порукама, по осмесима и рукама у вис - са јасним жељама.

Не знам је ли ово ситуација у којој се треба захваљивати, исказивати поштовање према онима који су нас водили, уткали знање и поставили темеље за даља схватања. Али, хвала, у име свих нас из 94. Рачунајте на нас.

6. јуна 2013. године

Жико МИЛАНОВИЋ

 

 

ПИСМО ГЕНЕРАЦИЈИ 2012

Драги наши,
може ли се написати писмо довољно садржајно да искаже све наше заједничке прошле успомене и све наше страхове за будућност, све оно што нашу генерацију издваја међу безброј оних које су биле и које ће бити.
Нека ово писмо буде у славу свих успеха које имамо за понос, и неуспеха којима смо одрастали, у славу свих бежања са часова, окупљања после школе и у славу нас сто који, као појединци и као колектив, остављамо известан траг у историји ове школе, па макар и као генерација рођена критичне године када људима није било ни до чега, а камоли...

Ми верујемо у то, и надамо се, да је састав који је сваки од нас чинио ове четири године комплетан и потпун, да није могао бити целовитији, било случајем, било нечијом вишом намером начињен.
Ову матурску вече, која нам прва следи и која представља наше последње заједничко окупљање и последње тренутке нашег постојања као ђака 93. генерације Пријепољске гимназије, хајде да проведемо најбоље што умемо! Хајде да разделимо међу собом, и професорима, све оно најлепше што носимо у себи: сву захвалност, сву радост и љубав, све лепе жеље.
Оставимо за неко догледније време бриге за будућност, јер она никоме неће измаћи. Ње имамо довољно, она нам је највеће богатство. Дакле, има наде и за вас који не желите да слушате и данас реч факултет.
Тешко је дати савет генерацијикада сте и сами члан исте. А највише бих волела када бих могла да поделим са вама онолико савета и лепих жеља, колико имам радости добијене од вас.
Немојмо заборавити успомена вредну екскурзију; сећајмо се се журке коју смо направили на броду, за нас, професоре, директора, докторку и попа.
За крај, да олакшамо вашем нестрпљењу, привешћемо ово писмо крају уз жеље које могу звучати истрошено и патетично, али које су у оваквој прилици најодговарајуће и, најпре, искрене.
Желимо нам испуњење наших наума и снова и идеала који ће нас учинити добрим и оствареним људима. Желимо нам храброст и истрајност у ономе што следи, колико год нас живот разочара.

Да нас срећа прати а срећне срећу!

08. јуна 2012. године

ПИСМО ГЕНЕРАЦИЈИ 2011

Ту сам. Нема даље. Управо радим оно за шта сам данима вежбао испред огледала, и сваки пут је било исто. Монотоно ишчитавање сада већ напамет наученог текста. И јутрос сам то радио, желећи да вам ово писмо што боље интерпретирам, јер, ипак је оно другачије од свих до сада прочитаних састава. Али јутрос није све било исто. Када сам погледао у огледало били сте тамо. Сви. Могао сам да чујем ко шта прича, да видим ко је шта обукао. Све је било тако кристално јасно. Слушали сте нешто. Не, није могуће, помислих у себи јер као ни ово писмо, ни ви нисте били исти. Били сте млађи, погубљени у том амбису снова и неистинитих жеља. Да, први разред, први пут заједно, први пут у овој сали. Тек сада видим да нисам ја једини био уплашен, уплашен пред новом авантуром, пред толико такмичара исте игре која се зове Гимназија. Тек сада видим све те чудне, тајне, прекорне и другарске осмехе, погледе, гестове... Како сам ишчитавао ово писмо, тако су се слике у огледалу мењале, као слајдови једне животне презентције рађене у Power Pointu, истом оном који је многима од нас ове године задао много мука J. Одједном, сви трче... Боже, па то је наша прва заједничка бомба у школи. J Слике иду брже, ја брже читам текст...Ту је школско двориште пуно нових, занимљивих и мање занимљивих лица, силуета, главних глумаца и марионета ове позорнице. Занимљиво је видети добро познате фенсере и штребере из овог угла. Тек се види колико су слични... Занимљиво је и то да је ова селекција извршена још на самом почетку, само се касније развијала, допуњавала, мењала... Други разред...Још увек несигурни, али већим корацима идемо гимназијом. Сада већ блиски, али још увек не толико блиски да будемо саставни део живота оног другог. У овој години смо први пут осетили дражи штрајка, изгубљени међу онима који су тада гимназију већ звали својом кућом... Дим...Не видим ништа...Школа гори, али ништа страшно... J Сећам се, баш је било узбудљиво. Из дима избијају већ нешто познатије слике са свих наших осамнаестих рођендана, истих оних које смо сви доживљавали као лично своје... И онда сунце, ви ту, ја овде пред вама... Још увек заједно... Сада већ свако добро зна своју наредну игру. Њена правила. Њено игралиште. Али нико не зна нове противнике, нове судије.
Сада нас већ хвата паника. Страх од нове средине. Тада наиђу тренуци када помислиш да је жвака залепљена на седишту градског превоза вреднија од тебе. Она бар некога привлачи, стеже, не пушта… Док ти не привлачиш никога. Само одбијаш. Вечито одбијаш. Постоје дани када помислиш да си уништен, разбијен, а правдаш се да ниси. Правдаш се да можеш, а знаш да не можеш, а сви знају да не можеш… То су дани када су ти сви вреднији од себе, када је сваком глупану омогућено да ти држи лекције о животу. То су  дани када те сви идоли издају, када се твоје визије претворе у твоје илузије, када се сваки ћорсокак на свету зове по теби, када се сви промашаји римују са твојим именом, када само тугу црташ  поразе удишеш… у теби се буде стари немири, чежња, сећање… Када ти све на гимназију мирише, када те сваки осмех на њу подсећа. Постоје дани када схватиш да си време и живце улагао у ништа. У ваздух, у дворац сачињен од песка. У дворац који не постоји, у дворац који си сам измислио. Плашиш се да заборавиш све то и много тога другог, да исправиш главу и да кренеш из почетка, плашиш се да пронађеш људе којима ћеш поново да поверујеш.
Схватиш да је и овде било свега...Да смо свакодневно једни у другима проналазили гомилу глупости које су нас ужасавале, када смо због малих ситница правили трагедију... А сада, када смо отишли, када смо се растали заувек, а морали смо, не можемо да се сетимо ни једног недостатка, ни једне свађе, увреде, ничега. Постали сте мој критеријум за савршеност, критеријум за све оно што сам могао да пронађем само у вама. Без вас ни један потез нема смисла, сваки корак је корак у месту, а сваки смех је најгласнија тишина која се може чути. Бити са вама је нешто најлепше што сам проживео... Толико времена заједно, постали смо породица, четири исте породице са четири различита презимена. Срећни смо, постигли велики успех, завршили гимназију. Чули и оно последње звоно, решили све Венеове збирке, све тестове физичке спремности, преко физике се винули до звезда, чули и крик и бес једни других, упознали Бога и завршили животном филозофијом. Сада је на другима да трче по сто у Кућерак или да звоне раније за крај неког часа...Сада, и да можемо, мислим да нико од нас то не би урадио...
А сећате ли се како смо се срели, упознали и постали блиски? Блиски толико да нас нико не растави и преотме тајне и жеље. Сећате ли се свега?
Били смо деца, једно другоме страна непозната и далека. Желели смо да се часови што пре заврше да бисмо побегли од обавеза. Време је пролазило. Сваки нови дан у школи била је нова радост и нова прилика да сретнеш већ знана лица и узвратиш нечији осмех. Делили смо добро и зло. Заједно смо лакше подносили све грдње и неправде, заједно смо били јачи!
А сада стојимо на раскрсници са безброј путева и питамо се којим да кренемо. У мени се стално јавља исто питање. Шта ће се десити ако одаберем погрешан пут, ,,слепу улицу мог живота? Да ли ће бити времена да се окренем и вратим на раскрсницу? Убеђујем себе да више на то нећу мислити.
Дошло је време да једни другима кажемо ,,здраво“ и кренемо одабраним путем. Да ли ћемо се опет срести? Да ли ћемо поново бити заједно на овом месту и да ли ћемо се препознати? Ко зна? На крају нам остаје само једно-заклетва да никада нећемо заборавити прошлост која ће нас пратити до краја!

Није било лако наћи речи којима бих завршио ово писмо, али ми је Ог Мандини помогао у томе.
Генерацијо,

„Обриши своје сузе неуспеха и несреће. Спусти поред себе свој тежак терет и одмори се док ти се срце не смири. Буди мирна. Буди неустрашива. Ништа те овде не може повредити осим саме себе. Ради оно чега се плашиш и цени такве победе са поносом. Одложи своје неостварљиве снове и завршавај задатке одмах без обзира колико су ти непрвлачни. Буди стрпљива. Застани. Издржи. Избегавај клупу за оплакивање и захваљуј се, уместо тога, за своје поразе. Не би их добила да ти нису били потребни. Увек учи од других. Онај који учи од себе има будалу за наставника. Буди опрезна и воли сваког, чак и оне који те одбијају, јер мржња је луксуз, који не можеш себи да приуштиш. Погледај горе. Пружи руке. Просто остани верна Богу и путуј тихо својим путем ка вечности са милосрђем и осмехом. Када одеш, сви ће речи да си у наследство оставила бољи свет од оног који си затекла. “

10. јуна 2011. године

Ђорђије ЛАЗАРЕВИЋ, матурант IV4

 

ПИСМО ГЕНЕРАЦИЈИ 2010

Никад ми ништа теже није пало од овог писма. Почећу од тога да смо ових дана дефинитивно сви крајње изгубљени. Укључујући и мене наравно. Зато ћу ја почетак померити пар корака уназад. Пролеће.
           Био је први викенд после Ускрса, у априлу, ове године. Отишла сам на припреме на Филозофски факултет у Новом Саду. Не могу да избришем из главе мој први утисак те нове зграде –светла зграда чудног мириса, непознатог, не мирише као ова наша гимназија, да , па добро сте сви помислили: па гимназија нема мирис. То је зато што смо се на њу толико навикли да јој не препознајемо мирис више, исто као што свако од нас не би могао да процени мирис свога дома. Рекао би да га нема. И грешио би. Знамо да свака кућа, сваки дом, па и ова у којој смо данас, има свој мирис. Било како било, вратићу се на Филозофски факултет. Елем, гомила непознатих лица, сви причају неким чудним акцентима. Никад се у животу нисам осећала тако мало и уплашено. Тек тада, баш тада сам схватила да у сутра идем без људи који су увек око мене, не као део једне екипе, већ као појединац. И тај осећај плаши. Страх од промене, па каква год она била.
           Не желим вам причати о томе како је бити матурант. Не желим вам причати  о томе, јер бити матурант није ништа друго до схватити да је још једно поглавље завршено, бити матурант је озваничити још један крај, али ипак, бити матурант је један од најлепших и најконфузнијих осећаја на свету.
           Како рекох, не желим, али морам причати томе. Радост коју сада осећам, превелика је да је оставим само за себе Када би могли поклањати радост, ова моја би била тако јединствена да би је сви оберучке прихватили. Коначно је готово! Али ни о томе не бих да вам причам.
           Радије, причаћу о томе како је  бити ученик гимназије. Многи од вас знају, и разумеће мој недостатак речи .У ствари надам се, јер ово је први  и једини пут да ја причам ово писмо. До сада, увек сам га слушала. Сад је ред на мене да причам.
          Прошло нас је много тога, од главобоља контролних задатака, радова и тестова, умора од вишка часова, до радости последњег звона. И све четири године смо желели оно последње звоно, након ког би се разбежали као деца.
          А онда, заиста зазвонило је и то последње звоно .
          Тада смо схватили, врата гимназије се затварају, овога пута иза нас (за разлику од онога испред нас и „испред носа“ сваки дан, у пола осам ујутру). Тада сам пожелела можда чути звук звона, небитно првог или последњег, али то звоно ће наставити да звони другим ђацима. За нас сада звоне нека друга, већа звона. Због тог, писмо моје генерације поклањам будућим генерацијама.
          Њима желим да схвате да прича како је гимназијско доба најлепше, не мора бити само прича. Желим им да направе све боље од нас и да са мање грешака заврше гимназију. Напокон, желим им да осете исту ову радост, коју осећамо ми сада.
          Нама, драга генерацијо 2009-2010,
         -желим да пронађемо права врата на која ћемо закуцати и желим да нам се широм отворе. Свака кућа носи своје мирисе и успомене, па ко нам то не гарантује да ћемо се навићи и на следећу?!
        -желим нам да никад не заборавимо овај дан и да се, у трену када изађемо на она доле врата, сетимо само оног лепог што смо проживели овде. Заборавимо лоше, јер добра срца не могу бити злопамтила.
         Професорима желим још пуно добрих генерација. Без лажне скромности, али ми нисмо били уопште лоши, али ето ја вам  желим још много, много бољих ученика. Да причате увек онима који желе слушати.
         Матуранти, желим нам да увек будемо генерација , чак и ако неки узлете, а други потону, да се сетимо да смо некад били школски другови.
          Јер не могу да се сетим бољег осећаја од оног на часу када би чула гомилу различитих мишљења- претресали смо мотиве Анине трагедије, Злочина и казне, па чак и Камијев “Странац“ у нашим интерпретацијама доживљавао би сасвим нови препород. Исто је и са стваралачким моралом, кичем, шундом, светим књигама или светом идеја, бивством и бићем, транцеденталним и парапсихолошким. Чак и реченица “Напросто јесте“ код нас је добијала сасвим ново значење. Омиљена нам је била Scio me nihil scire sed dum spiro spero (Знам да ништа не знам али док живим надам се).
          Хоћу да управо та енергија буде оно што ће да нас вуче напред када у будућности западнемо у тренутке малодушности, јер тих тренутака ће у животу увек бити. Ја ћу се увек сетити те енергије  коју сам осећала на часу и погледа које смо размењивали када нисмо смели да говоримо, а који су знали да кажу више од хиљаду вешто написаних редова. Сетићу се бескрајних теревенки поред Лима, Кућерка и Бонамија свакако, и осмеха, осмеха мојих другова где год да буду. И када сам сама и уплашена знам да ће мојом собом да одзвањају, да вриште њихови бескрајни осмеси. Мојим принцезама, мојим пријама, дариваћу по загрљај, да их увек греје и чува.
         Рекох, не желим причати о томе како је бити матурант.
Они који су то једном били сигурно памте.
Они који нису сазнаће.
         А сада, желим вам срећу у водама будућности, уз велику захвалност свим мојим друговима што су били ту да се смеју и шале, гуркају напред оног који поклекне, све ове године и да овај 10. јун 2010. увек памтимо.

СРЕЋНО ГЕНЕРАЦИЈО, НЕК ВАМ СЕ ОЧИ СМЕЈУ!

10. јуна 2010. године

Селка САДИКОВИЋ, матурант IV3